Vršačko Vinogorje

Stara legenda kaže, da je loza u Vršcu izrasla iz štapa Svetog Save, koji je ovamo doneo njegov učenik Arsenije Bogdanović, graditelj banatskog manastira, manastira Mesića.

A zna se da je loza ovde gajena i davno pre toga, još u ona vremena kada su ovim krajevima vladali Rimljani, iako su i pre njih varvarski narodi po padinama Vršačkih planina ( ko zna kako su ih onda zvali ) gajili lozu, za koju nažalost ne znamo ni kakvo je grožđe rađalo i kakvo je to vino bilo.
Poznato je samo po onome što je otac istorije Herodot, napisao, da su Agatirzi, koji su ovde u davna vremena živeli, sve između sebe delili konje, kuće, žene i zlato, jedino nikom nisu davali svoj mač i svoj krčag za vino. To su im bile jedine svetinja.

Požuteli dokumenti, pronađeni u arhivima ugarskih dvorova, govore da je ravno pre pet stotina godina, vršačko vino plaćeno suvim zlatom i da je jedno bure vredelo 10 dukata.

Da li je i vino bilo zlatno ili crveno kao krv, ili ružica koju su naši stari najviše pili, ne znamo, ali bez njega evropski dvorovi, u ta davna vremena, nisu mogli da zamisle svoje gozbe i pirove.

Neki istoričari vinogradarstva tvrde da su zapadnoevropski krstaši, po povratku iz svojih pohoda, prolazeći kroz ove krajeve, najbolju lozu sa sobom poneli u svoje zemlje, a njihovi potomci iz Francuske, Nemačke i Španije, pet stotina godina kasnije, u 18. veku, prilikom naseljavanja Banata, vratili su je u njenu postojbinu, jer je tu kod kuće, najbolje rađala i najbolje vino davala.

O tim starim lozama malo se zna, pa ipak zabeleženo je da je ovde rađalo, pre hiljadu godina, hunsko grožđe, za koje kažu da se sada zove ružišasta dinka. Neki tvrde da je kralj Bela IV u 13. veku, banatske vinograde zasadio morejskom lozom sa Peloponeza, koja je najviše nalikovala čuvenoj madžarki, a rođeni Banaćanin iz Italije, preneo je furmint koji se ovde do danas održao.

Početkom 19. veka znamo da su naši preci začinak, kadarku, štajnšiler, mali dinku, vršačku mađarku, traminac, greacer, plemeniti rajski rizling, crni muskat, srebrno belo, beli augizer, cifrandler, pa zatim oporat, laurencij, tokajac, smederevku i zeleniku, beli muskat i kozije sise, naprstak, volujsko oko, izabelu i još mnoge druge.

Na velikoj izložbi grožđa i vina, održanoj na Krstovdan 1875. u Vršcu, izloženo je 257 sorti grožđa i 120 vrsta vina.

Bilo je toliko grožđa i vina, da se prema rodu i vršačkom vinogorju određivala cena vina evropskom tržištu, jer po površini to je i bilo najveće i najrodnije vinogorje na svetu.

Nesreća koju je donela filoksera, za samo osam godina, smanjila je broj sorti grožđa na 66, a vina na 22, do 1883. god.

Ali vinogradari iz ovih krajeva se ne daju, oni oplemenjuju stare sorte i nabavljaju nove i tako se u vršačkim vinogradima nastanjuju klinton, jork, madera, konkord, hebermond, žakez, elvira i tejlor i trijumf, delavar, muskant otonel, muskat bekman, trolinger, portugizac, bušet, peršunasta šasla, merlo, kaberne, kaleps, sentžilijen, madlen anživen, belo i crno otelo, sazoroš, buvije, malaga
, gibraltar, đenoveze, fontenblo, almeira, roza mina, divaka, marko maroko, astrahan, siridija, ferdinand leseps, angelino i još mnoge čija su imena i čokoti ostali u zaboravu ili starim spisima.

U jednom takvom starom spisu, neko je zapisao kakva su se ovde vina nekad pila, a mi da navedemo samo ona o kojima se sada ništa ne zna, ni kakve su boje, a još manje kakvog su ukusa bila; – nemak vino, saharno vino, kapljeno vino, muškatno vino, rajnsko vino, frankonjsko vino, veltrinsko vino, raminjnsko vino, pa zatim: ausouhsko vino, gustonjsko vino, mozeljsko vino,  slamno, rimsko, špansko, napuljsko, mozeles, ipokras, klaret, braunšvigski klaret, a uz pomoć trave, dobijala su se i specijalna lekovita vina
– pelenovo na sedam načina, vino od belog trtljana, vino od podrožinka poljskog, angelikino vino, vino od sažinice, aptino vino, očajničko vino, betonikino vino, crnobiljevo vino, vino bosiljkovo, ruzmarinovo vino, lavandino vino, majoransko vino, vino od matičnjaka, isapovo vino, vino od dobričavice, ružičino vino, vino od divlje ruže, vino od karanfila, vino od vranilovke, žalfijino vino, vino od zove i omanovo vino.

A za one koji su voleli vino od drugog voća, pravilo se: – onajzovo vino, vino od slatkog kapra, petrožiljevo vino, smrekovo vino, vino od morskog grožđa, vino od drenjina, pa od trnjina, pa od čivutskog grožđa, pa od crnih kupina i jagoda, od višanja i krušaka, zatim šećerno i vodeno vino.

Potekla iz daleke prošlosti, ova vršačka loza i danas u sebi sadrži snagu i mudrost vekova i njeno vino oplemenjuje duh, obnavlja krv, snaži pesmu i ujedinjuje nas sa našim precima i preporučuje našim potomcima.