Glavno jelo

U Vojvodini je svinjetina glavno meso za svakodnevne obroke, dinstana, pečena ili spremljena u paprikašu, a za praznike se najčešće služi pečena na ražnju. Pored svinjetine najčešće se koristi živinsko meso ( pilići, guske, patke, ćurke ) , ali i junetina, jagnjetima i ovčetina.

Nedeljom se na trpezi često nalazi celo pečeno pile, ili pak pileći bataci,  krmenadle ili svinjska rebra pečena u saftu ili pohovane šnicle od različitih vrsta mesa i fašir ili ćufte.

 

Za posebne praznike se često spremaju i posebne vrste mesa. Tako se za Božić često na stolu nađe i punjena guska, koja se peče sa belim lukom ispod krila i napunjenа jabukama, a po želji i s nekoliko kestena, oraha i suvih šljiva.

Kao prilog mesu spremaju se različite vrste variva i cušpajzi:  grašak,  boranija,spanać, kelj, šargarepa, tikvica i đuveč.
Veliku zastupljenost ima krompir koji se sprema ” u čakšire ” ( pečen u ljusci ) , pekarski, prženi, pire, restovani . . .

Radnim danima na trpezi su i razna kuvana jela od mesa i povrća zajedno poput: gulaša, paprikaša, pasulja, punjenih paprika, sarmi, sarmica, slatkog ili kiselog kupusa, pilava, musake . . .

Originalne ” zelene ” sarmice od vinove loze, vode poreklo iz grčke kuhinje, a kod nas su rasprostranjene još u nekoliko varijanti . Umesto listova vinove loze može se koristiti zelje ili ko voli ljuto, listovi rena; a od mesa podjednaka količina svinjskog i junećeg mesa. Uz sarmice se služi kiselo mleko ili pavlaka.

Mađari su veoma rano smislili jedan od najinteresantnijih načina za čuvanje mesa. Komadi mesa su, zajedno sa raznim povrćem koje se u šatoru našlo, kuvani dok ne usahne i poslednji trag tečnosti. Mađari su vremenom to jelo toliko usavršili i od gulaša, kao jednog jela, napravili još tri:

■ Perklet – koji је u stvari jedna suvlja – varijanta gulaša, gde se meso više uprži nego što se kuva

■ Paprikaš – kao varijanta gulaša koja se začinjava brašnom i velikom količinom pavlake

■ Tokanj – je erdeljska varijanta nešto drugačije začinjenog gulaša, koji je nastao kao rezultat međusobnog uticaja mađarske i rumunske kuhinje.

 

Sekelji gulaš ( Szekelygulas )

Ovo je zimsko tradicionalno jelo siromašnih slojeva.
Postoji više priča o tome kako je nastalo ovo poznato jelo, a ovo je jedna od njih.
Jedne zimske večeri davne 1846. godine gradski beležnik u peštanskoj Većnici – Imre Sekelji, je svaki dan dolazio u mali restoran po imenu ,, Muzički sat ” na ručak. Jednoga dana došao je kasno te je osoblje, u nedostatku jela sa menija, sakupilo sve restlove: nešto malo kiselog kupusa i par kašika paprikaša od svinjskog mesa. Preko svega su prelili kiselu pavlaku. Sa strahom da ne ostanu bez tako dobrog gosta, bojažljivo su izneli jelo pred Sekeljija. Na opšte iznenađenje on je sve pojeo u slast i tražio da mu i narednih dana spreme isto jelo. Kuvar i vlasnik su probali svoj ” specijalitet ” i oduševili se koliko je ova kombinacija ukusna. Ubrzo su je uvrstili u meni. Tako je ispalo da je prepoznatljivo mađarsko jelo samo posledica slučaja.

Kao jedno od brzih i veoma raširenih jela u Vojvodini možete probati ” bećar paprikaš “. Iskusne bunjevačke kuvarice pripremaju „ ćoravi paprikaš “ , jelo bez mesa koje se kuvalo preko nedelje, i uz koji se služi salata od kupusa i sos od jabuka.

Iz brojnih reka, jezera i ribnjaka na jelovnik stižu slatkovodne ribe : šaran, som, smuđ, karaš. Na vojvođanskoj trpezi svoje mesto su našli : različite riblje čorbe i paprikaši, kao i pečena riba.

U Vojvodini možete probati : paprikaš od šarana ili soma, šarana na apatinski način, somovinu s kiselim kupusom, kečigu na sremački način, štuku u ” mundiru ” , vojvođanske pečene karaše, smuđa s maslacem i krompirom, đuveč od somovine, somovske glave u belom vinu i mnoga druga jela.

Jedno od prepoznatljivih jela je pijani šaran. Zašto pijani? Zato što se očišćeni šaran peče sa unapred pripremljenim prelivom od sitno iseckanog belog luka i peršuna, narendane šargarepe i začina, a potom i belog vina.